Prvi radni danPreko Biroa rada obaviješten sam da sam dobio stalno zaposlenje.

Par riječi sadržao je naziv preduzeća, datum i vrijeme kada treba da stupim na posao.

U nulti čas sam se obratio portiru tražeći kancelariju toga i toga gospodina. On me je, uz čudan osmjeh, zagledao od glave do pete, a zatim me je uputio u pravcu poveće hale šeretski promrmljavši:

- Svi su tamo. Ne možeš da pogriješiš. I kome god da se obratiš, biće to osoba koju tražiš.

Nije me čudilo što mi se obraća bez persiranja, ali mi je bilo čudno ono šta je rekao.

Uz škripu predimenzioniranih metalnih vrata, koja sam s naporom savladao, našao sam se negdje „tamo“.

Jeziva hladnoća mi je prva poželjela dobrodošlicu, a zatim i nepodnošljiva graja pedesetak ljudi, jednako odjevenih (jednako prljavo odjevenih), okupljenih u ćošku beskrajno velike prostorije, gdje bijahu, u nekakvoj limenoj kanti, zapožarili vatricu i tu se oko nje tiskali kao oko oltara.

A jedva da je i do najbližih dopirala toplota.

Uzgred rečeno, bio je kraj decembra sa rekordnim temperaturnim minusima tih dana. I te godine.

Kad su me spazili, najednom su se, kao na potenciometru, utišali.

I prvo što su me pitali - ne znam zbog čega - bilo je da li sam novinar.

Čekajući moj odgovor, zamrli su i posljednji decibeli žagora.

Samo sam ja mogao da se čujem. Gledali su me kao spasitelja.

Bio mi je neobično drag njihov doček. Osjetio sam se veoma važnim.

Ali samo tih pet-šest trenutaka dok im nijesam saopštio ko sam i zašto sam tu.

Istog časa prsnuli su u smijeh; vratila se graja, podrugivanje i nezadovoljstvo. Vrlo brzo su zaboravili na mene, okrenuli se jedni drugima i nastavili svoju dragocjenu graju koju sam im tako drsko prekinuo.

Nijesam mogao da pohvatam o čemu pričaju, bili su veoma konfuzni i nedorečeni. Jedino sam prepoznao gomilu psovki, ali nei lica kojima su one bile upućene.

Psovali su kao pedeset kočijaša u najboljoj formi.

Smatrao sam da im je to uobičajeno ćaskanje dok se ne prikupe i ne počne radno vrijeme. Ali ništa se nije promijenilo ni od sedam, ni od osam, ni od devet. Na sat se niko nije obazirao.

Zapravo, nikog nijesu čekali samo su razvlačili razgovor koji je, u njihovom slučaju, izgledao beskrajan.

Došlo je vrijeme za pauzu. Prema satnici rada, koju sam dobio od portira, u toku je pauza za doručak.

Malo me je začudilo da niko ne reaguje, ne hita vani i ne koristi svoje slobodno vrijeme.

Svi su i dalje grajali oko vatrice. I dok je njima, po svemu sudeći, bilo zabavno, ja još uvijek nijesam mogao da pohvatam konce: gdje je moje radno mjesto, kada već treba da se prihvatim posla i šta je, u stvari, moj predmet rada.

Od svega znam samo da se firma zove „Građos“ i da se bavi proizvodnjom i prodajom građevinskih elemenata.

Međutim, hala, u kojoj se već satima „diskutuje“, bila je potpuno prazna.

Mada je, zapazio sam, okolo bilo još takvih hala. U cijelom kompleksu, možda, pet ili šest. Sigurno je tamo ono pravo, pomislio sam. Tamo je proizvodnja.

Bližio se kraj radnog vremena. Osam dangubnih sati je nekako iscurilo. Razmišljam, ako ovako bude svaki dan, što se posla tiče, neće biti teško. Možda malo dosadno. Ali vidim niko se ne buni zbog toga. U Prospektu rada, koji sam dobio od portira, pronašao sam i nekakva normiranja, no činimi se da danas ništa nijesmo postigli.

Brinulo me je kako ću da se uklopim u društvo, među kolege, jer sam dugo bio sam nad svojim knjigama, elaboratima i disertacijama.

Nijesam navikao na priče, naročito ne na priče gomile koje idu u stotinu pravaca i nigdje se ne završavaju.

Ništa od njihovog nijesam povezao; ne znam šta su cijelih osam sati pričali. Bio sam s njima, ali ko zna gdje u mislima daleko.

Opravdavam i njih i sebe: prvi mi je radni dan. Sjutra će, sigurno, biti bolje. Uklopićemo se već nekako. Moraću i sam da se potrudim. Jer, šta ako su juče još prebacili sve norme pa danas to na miru proslavljaju, a ja ni da im čestitam? Sjutra moram da im se izvinim zbog svoje nemarnosti.

U tom času trgnem se na poznatu škripu vrata kroz koja sam i sam ušao. Prema nama su stupala tri muškarca odjevena kao tri manekena. Sa propisne udaljenosti, dosta strogo i veoma hladno (u ionako promrzloj atmosferi), obratio nam se jedan od njih:

- Gospodo, kao što znate, danas ističe rok koji smo vam dali da se gubite odavde! Što ste štrajkovali, štrajkovali ste! Iskoristili ste sve legalne i nelegalne varijante za traženje svojih prava. Ali vi nam uopšte ne trebate! Svi ste uredno dobili rješenja o otkazu, i molimo lijepo. Imate Biro rada i tražite sebi drugi posao.

- Mene su upravo poslali u ovu firmu.

- Ma, nemojte? Da pogledamo vaše papire.

- Ovo je moj prvi radni dan, - htio sam da se pohvalim, pružajući im ono što traže u nadi da ću ih oboriti s nogu.

Glavni je malo tumarao po mojoj uredno složenoj dokumentaciji, ali se nije previše uzbudio:

- Tek što ste doktorirali na Građevinskom fakultetu, već bi da radite. Ne ide to tako, druškane. Neko vas je gadno uvalio i sada ste

izgubili mjesto na Birou rada. Sigurno su tamo ugurali nekog svog. Iskoristili su vašu naivnost.

Nijesu dalje htjeli da razgovaraju niti sa mnom, niti sa bilo kim drugim, okrenuli su se i na odlasku poručili:

- Sjutra stiže mehanizacija. Sve se ruši do temelja. Na ovom mjestu treba da nikne nova livada. Mi smo ekološka država.

Tako je počeo i završio se moj prvi i posljednji radni dan u karijeri. Više nijesam uspio da dođem do posla.

Perica Jokić

 

Aforizam dana:

Bila sam potpuno luda za njim. To me je opametilo.
Sandra Petković
Aforizmi >>>

Otvorena televizija

Predstavljamo knjigu:

Preporučujemo knjigu:

 

Zeljko Rutovic Postmediji knjiga

 

Priča eSpone