Bože, koliko sam ja strahova u životu istrpio! Ne bi se baš reklo, da sam neka naročita kukavica, ali, mnogo strahova, brate.

Osnivaju one nesrećne seljačke - kako ih zvali, radne - zadruge. A ja, u zadrugu - nikako. Ne mogu. Ja se podijelio sa ocem, podijelio se s braćom - a oni oće da me pomiješaju sa selom...Pa, s nekim i da se pomiješam, a s nekima, ne, vala - prije ću se pomiješati s onima na groblju.

Pozovu nas na konferenciju. Došao čuveni Miodrag Mikašinović, da onu preostalu sirotinju gurne u zadrugu. Proziva redom.

A zašto ti, Tojo, pita mene, nećeš u zadrugu?

Ne mogu, kažem. Ja sam star čovjek. Ne mogu da radim. Ono što imam da mi uzmete, a poslije - prema radu...A ovako, nekako ću se sam dovijati - pa kako mi bude...

A dobro, pita on, što si pametniji, od toga, pa od toga...

Ne, kažem ja, oni su pametniji, ja sam jedna glupotinja, i baš neću u zadrugu - da vam, tako glup, ne kvarim posao.

Mnogo si se ti raspričao, kaže on - a mi nemamo vremena za gubljenje, kaže, nama je svaki trenutak dragocjen - nego, da ja tebe kratko pitam: Oćeš li ti u zadrugu, ili nećeš?

Ja, vala, ne.

Tada on upre prstom u mene, i kaže: Dobro, a da znaš, da ćeš se kajati. TEBE ĆE - kaže - TOČAK ISTORIJE PREGAZITI.

Odem kući, kukavac, pa ne mogu da zaspim. Kakav li mu je to sad točak? Zar nijesu svi točkovi prešli preko moje grbače? A kad me malo uhvati san, trgnem se: neki veeeliki točak, ko planina, leti na mene...

Miladin Ćulafić

Iz knjige ,,Prođe pamet ko trešnje“