Žene se vratile iz varošice ( dvadesetak kilometara od njihovog sela) – ratno vrijeme, otišle su tamo da štogod opljačkaju. Jedna je donijela i – zidni sat.

Više ju je privukao njegov izgled – to što pokazuje vrijeme, bilo je za nju manje važno. I kad je, premorena, utonula u san, u ponoć – zazvoni sat. Prepadne ženu, baci je u nesanicu...

NjIHOV ČAS

Jednom, dok se iz mraka što je pritisnuo selo prolamala pjesma, kaže djed: To su ove jesenkavice. Kakve jesenkavice? Pa ovi D., što pjevaju samo u jesen, kad se najedu. Ljeti, zimi, živi se ne čuju, jadno-gladno, a kad dođe jesen – najedu se voća... pa ih stane burukanje, oće da progluše...

KAD ČOVJEK IMA SREĆE

Izbaci Lim opanak, skoro nov. A ja već imao jedan ispravan.

NEKA BUDE

Dobro, ženo, neka bude kako ti kažeš, ali nije!

SESTRA

Učitelj grdio djevojčicu. Neću to više da vidim, rekao je. Aa grdio je djevojčicu, zato što je hramala. A ona je hramala, rekao nam je učitelj, zato što hramlje njen brat.

DO GROBA

I kad je minulo više od četrdeset godina od rata, još se nadala poneka majka i poneki otac – da će se sin vratiti.

Pa je bilo moguće, i tada, ovdje, čuti, ovakve riječi:

Pričao nam je Milenko Radovanov, da su se, na onoj krivini kod njegove kuće, zaustavila stranska kola, da je izašao čovjek i da je, du-go, du-go, gledao ovamo, uz ove šume, ka našoj kući... Gledao kuću, sve ovo okolo...pa našu planinu...dugo...

Iz knjige ,,Prođe pamet ko trešnje“