Jednom, zapodjenemo mi o onom svijetu. Kako je tamo? I onda, kaže Danica Miraševa:

Ne bojim se, nimalo da umrem. Tolike žalosti sam prošla i izgubila najmilije. I ne samo da se zbog toga, ne bojim, no nešto pomislim: koliko je pametnih ljudi pomrlo, i niko se nije vratio. Da tamo ne valja, od toliko pametnih ljudi, neko bi našao načina da se vrati...Mora da je tamo dobro, kad se niko nije vratio.

Zamuklo

Nekad je, u svako doba, idući preko sela, neko pjevao.

Nije se moglo bez pjesme, ni donijeti vode, ni čuvati ovce, ni proći kroz šumu, ni požnjeti žito, ni uspavati dijete.

A sad, ili sam ja ogluvio - daj Bože da je tako! - ili...

Najmlađi

Gledam ga, onako nemoćnog, starog, vuče krava po seoskom putu između plotova. On se napreže, inati se, kašlje, crveni, kune, odupire se o štap, hvata se za koce. Bije poslednju svoju bitku, jednu od najtežih - sa kravom. Pa ga pitam: Kako to, bogati...zar nema niko mlađi?A on kaže: Nema, bogami - umro mi je otac.

Otkrića

Idem ja kroz šumu, kad - puče grom. Odem onamo, da ga potražim. I tražio sam, tražio, sve sam preturio...Razgrći travu, prevrći kamenje...I bogami, nađem ga. Ka’ kocka šećera.

Poslije ga đeca - mnogo mi je bilo žao - neđe izgubiše, igrajući se njime...

Iz knjige ,,Prođe pamet ko trešnje“